Umiremo, umiremo, umiremo danas! Poliži ostatke
drveta sa sekire, poljubi kukove oble žene, izvrši
operaciju-dve na prisutnima! Umiremo! Ima još samo dvadeset

četiri sata u danu, napravi farmu svojih uzbuđenih srca,
farmu hronologije brzo ubrzane. Budi nemilosrdna! Sačuvaj
stalaktite za testament, sačuvaj

kalcijum za svoje klimave kosti
i materice svih
preostalih žena. Napiši fusnote za
ljude koji misle
da se orgazmi dešavaju robotima, da seks možda i postoji
kad si živ.

Nije važno od čega umiremo, i dalje umiremo! Umiremo danas!

Posadi ga u svoju baštu, tu, baš tu, pored ta tri prgava biseksualca i kurve
kojoj je vagina oivičena brajevim pismom i porukom koja se čita
odozgo na dole. Umiremo,

kremiramo se

sami unapred
sa cvećem
koje je mnogo više plavo
od  ostalog cveća,

sa lavinom očnih jabučica u sredini
koju niko ne gleda, koja se kotrlja do dna velikih
poslova i
do vrhova glava malih ljudi. Probijamo

nebo kroz razliku između dana i noći
ramenima, našim nogama, našim divnim jesenjim
bojama iz kolekcije novih farbi za kosu,
koje više nikad nećemo videti. Mi smo

dve ponovo rođene device sa dve senke koje
                    žele jedna drugu. Mi smo u

balonu koji je ispunjen helijumom, i slušamo sebe kako govorimo -
svet se ne okreće oko nas,
mi se okrećemo oko sveta - i pogrešno tumačimo

značenje života jer sve nam zvuči kao
brbljivi plavičast pepeo i giljotina.

Umiremo, umiremo, umiremo danas! Ali možda umiremo samo zato što
smrt dolazi tek kad
konačno počnemo       
                da živimo, za šta je potreban

ceo jedan život

a život je onoliko dug koliko je potrebno
                        da se probudimo, otresemo smrt

sa obrva, vratimo repnu kost na mesto,
podesimo ronilački sat za velike dubine tačno tako da

možemo da vidimo kako sve počinje i kako se sve otvara,

od ljubavi do
nečeg što na nju liči, ili možda stvarno jeste, ne možeš nikad

biti siguran, ali

možda je to
nešto što
ne želiš da propustiš, mislim,

to je ipak nešto što
nikako ne želiš da propustiš
danas.

lnk | loonah 17. svibanj 2006 21:04:00 | (3) komentari

*(ea):

kak ja tebe volim :D:D:D "kurve kojoj je vagina oivičena brajevim pismom i porukom koja se čita odozgo na dole" -- di to nalazis :)

» 20. svibanj 2006 22:56:00

*loonah:

pa ne znam, imam tako neke chudne slike u glavi stalno :)

» 21. svibanj 2006 13:35:00

*noma d:

samo nastavi sa svojim slikama, bojaju moje vizije...usput radim predstavu o smrti... ;))

» 27. svibanj 2006 10:19:00

Draga,

Htela bih da te zamolim da napišeš pesmu umesto mene,
jer nemam više pesama koje bih ispričala. Nemam više pesama

koje bih napisala jer mrzim olovke i mrzim tastaturu i mrzim to što
nikad ne mogu da napišem pesmu dok je tu onaj koga volim

što znači da ovo pišem sad kad
sam usamljena

kao neka livada sa lepom travom na kojoj niko ne leži,
koja krije svu tu zemlju

duboko ispod
tako da niko ne bi mogao da pomisli, kad bi me pogledao,
da pišem pesmu

dok kopam tunel ka samoj sebi, i
možda i on piše baš sad
(iako odbija da prizna da može da piše
u snu)
i kopa kašikom
kroz zemlju

i pitam se da li ćemo se ikada sresti
negde na sredini
nas samih.

lnk | loonah 3. svibanj 2006 0:06:00 | (3) komentari

*noma d:

pod ili nad zemljom snova, nema veze...

» 4. svibanj 2006 12:19:00

*Tonkica Palonkica:

negdje u sredini... izmeðu kine i hondurasa, svaki sa svojom žlièicom u ruci. to se zove ljubav.. :)

» 11. svibanj 2006 12:34:00

*(ea):

uffff bas me ovo dira :DD u zadnje vrijeme puno gledam u dlan i crte se ne spajaju na sredini nego na kraju.

» 14. svibanj 2006 13:31:00