Nikom iz publike nije ni u jednom trenutku palo na pamet da su njene guste, tamne trepavice lažne. Kosa joj je bila pažljivo očešljana, a lice sakriveno ispod slojeva belog, teškog pudera, kao nekoj maloj lutki sa maskom od glatkog porcelana - staklene oči, njene oči: smedje oči uokvirene crnim. Rumenilo na njenim obrazima odavalo je utisak večnog, zdravog osmeha.

Sjajni srebrnasti novčići koje je zaradila padali su zveckajući na mermerni pod njene garderobe, ali nikad nisu dosegli do njenih pažljivo negovanih ruku. Zlatne poluge koje su klizeći pronalazile svoj put do njenih džepova u stvari nikad nisu ni pronašle njen džep, niti teške nabore i ukrase čipke koja je stvarala vešto šivene karnere njenih svetlucavih sukanja: velike, satenske haljine ružičastih, crvenih i zlatnih boja, sa tako precizno određenim šarama, zaslepljujuće za oči. Imala je papuče od predene svile. Prstenje koje je prelamalo sunčevu svetlost i ogrlice koje su uokviravale njene lepo oblikovane ključne kosti i zadržavale na sebi muške poglede.

Iza pozornice, svi su se pomno brinuli da joj se pažljivo nanesena šminka ne razmaže slanim suzama; usta kojima je bilo zabranjeno da govore jer su previše toga imale za reći. Nije mogla da čuje ništa o tome kako je za njih postala samo predmet. Vezali su svojim koncima pukotine u njenom mozgu; mesu koje više nije bilo njeno.
Dok su je gledali, videli bi statuu božanstva - nasmejano lice koje je upijalo, koje je razumelo. Bila je lutka. Bila je igračka.

Ono što nikako ne valja u vezi njenih svilenih cipelica, svilenih korseta i svilenih čipkastih prekrivača na krevetu, a ona to zna, je što svilu ponekad napadaju crvi. Mali nemirni crvi, bele larve, potpuno isti kao oni koji jedu mrtve.

Iza svega prelepog, bilo je i nečeg ružnog, na primer:
Crvena ruža sa crnim flekama u samom srcu latice.
Gospodin sa belim osmehom i smeđom svilenom kravatom koji ima bolesne namere.
Devojčica u ružičastoj čipkastoj haljinici koja se u javnosti drži za ruke i smeška sa majkom koja je tuče.
Ima nečeg divnog u vezi očaja.

Neka neko ovo kaže devojci koja sedi za stolom u svojoj garderobi, gledajući svoj odraz u zamagljenom staklu ogledala. Vazduh je vlažan i ona teško, teško diše. Suviše je našminkana da bi oprala sav taj malter sa lica. Njena skupa haljina joj je teška.

Neka joj neko kaže da je lepa, jer ona u to više ne veruje.

Vidi, ovo je moj život.
Vidi, molim te, mogu li da počnem iz početka?
Znam da sam prešla dug put, ali ja ne znam ko sam.
Moram da prekinem ove žice koje me drže uz tebe. Više me ne drže; vezuju me. Vezuju mi ruke za grudi. Vezuju mi donju usnu za bradu, i ona krvari. Vezuju moje kapke za obrve i prašina ovih dosadnih rutinskih prizora se skuplja u mojim očima. Ne vidim.
Vidi, treba da mi dodaš makaze. Treba mi da osetim hladni čelik hirurških instrumenata i da znam da je moć njihovih kao žilet oštrih ivica moja.
Vidi, stvarno treba da prestanem da plačem.
Ne možeš da nastaviš da misliš da sam tvoja.
Treba da otresem vodu sa svojih krila.
Treba da odem odavde.

Ne mogu da se pravim da sam srećna dok sam zatvorenik tvog ličnog ukusa.
Nisam porcelanska lutka, ali svejedno mogu da se razbijem.
Nisam autoportret. Ne mogu da budem sve što si ti želeo da budeš.
U stvari, neću.