kad nižeš reči
i stvoriš rečenicu
koja ne znači ono
što si hteo da znači;

kada se sunce krije
iza oblaka
oblika izmišljene životinje
o kojoj si čitao kao dete;

kada pričaš
i niko te ne čuje
jer sav si pun priče
a ništa od akcije;

kada napisane reči
zauzmu mesto
rečima iz usta;

kada se kriješ između korica
života koji ne liči na tvoj
samo da bi zaboravio:

kada se probudiš i vidiš da me nema.

lnk | loonah 27. siječanj 2006 18:20:00 | (4) komentari

*radee2:

Ti si moj idol !

» 28. siječanj 2006 0:02:00

*loonah:

... a sad da idem ili..?

» 28. siječanj 2006 3:19:00

*radee2:

Budi tu i budi to što jesi !

» 28. siječanj 2006 12:24:00

*loonah:

uvek ;)

» 28. siječanj 2006 21:44:00

20:55-
mislim
da bi tvoje oči mogle da budu urme
ili izlazi na aerodromu na kojima te
čekam
dok držim
neko divlje cveće koje sam ubrala
i želim pomračenje sunca
da ugasi ovo prokleto svetlo iznad
kako bismo mogli da se ljubimo
kao slepci,
nespretno i
spotičući se.

20:56-
smeješ se. hoću da uđem u
tvoja usta i dodirnem ih
kao što dodirujem tebe,
jer baka mi je jednom rekla
da ima 7 ljudi na ovom svetu
u koje možeš stvarno da se zaljubiš, i stvarno,
u redu je što je pogrešila
i što mi je trebalo ovoliko godina da to saznam
ali ipak ti se približavam
moje usne su privatni avioni
a tvoje su
asfalt
koji mi pravi
oh oh oh uzdahe
u prstima,
jer se plašim sletanja.

20:57-
u redu je
što moja baka nije bila u pravu
u vezi nekih stvari
kao što je ljubav
ali možda se njeno srce nikad nije osetilo
prislonjeno
na nečije uho, slušajući
slušajući tutnjavu propelera
između dodira. i to je u redu,
ali tužno,
to što je moja baka pogrešila
ali možda se njena pluća nikad nisu
osetila kao pilot
koji vozi ka raju
kad neko lagano udahne
između reči.

20:58-
tvoje oči bi mogle da budu urme, ili nešto
što mi se jede svakog trenutka tokom
dana,
ne ona upakovana hrana iz aviona
u plastici. šapućeš mi
teško jestive tajne,
koje mogu da prevedu jedino
zaljubljeni galebovi tamo napolju
gde ja sedim, možda ne kraj izlaza,
ali sa tobom
na sedištu pored prozora.

20:59-
dovoljno si blizu da bih te poljubila. vrh jezika
ti se presijava,
ruke su ti krila,
a ja se osećam kao trup aviona, evo baš sad.

21:00-
ti si prva klasa. tvoje usne dodiruju moje,
oboje padamo
i pržimo zemlju i nebo izgleda kao da
se otvorilo
sve dok tvoj glas ne kaže,
"probaj da me voliš normalno", zvučiš kao neka
poludela stjuardesa
i mogla bih da poželim da te zadavim jer si mi
pokvario sletanje,
ili, možda ipak, da napadnem tvoje telo. Pazi -
šaljem ti metak od poljubaca
nalik na kamikaze,
spremne
na sve.

lnk | loonah 26. siječanj 2006 3:08:00 | (1) komentari

*radee2:

Dopada mi se kako ti to radiš !

» 26. siječanj 2006 9:09:00

-- nemoj da slušaš kad kažu

"kad voliš nekog
trepavice ti podrhtavaju na vetru
i vatromet ti pršti iz očiju
i golica ti kožu"

jer,
ljubav je, u stvari,
starinski telefon,
težak, čije zvono odjekuje i drma
kosti unutra
kao da neko prodire prstom u brojčanik i
gura svako malo
srce, napravljeno od broja,
na pogrešnu stranu tvojih grudi,

a onda ga pusti da se vrati nazad, bespomoćno,
i žustro udari u rebra.

Ali,
nikad ne klikne
nazad na mesto -

ljubav je, u stvari,
zvečanje i zvečanje srca, koje mrmlja

tiho "ne mogu da dođem do daha",
a tek je prošlo jedanaest minuta od buđenja
pa mislim danas, vreme će vući svoje noge
kroz oblake sa grabljivim rukama,
i neće otkucavati minute unapred --

-- i

čak ni prozori nisu zamagljeni kao što
su ponekad

tako da ne mogu da nacrtam prstom osećanja u podsetnike
u kojima se vidi

koliko sati mi je još preostalo da probam i
objasnim sebi

šta je, u stvari, ljubav.

lnk | loonah 20. siječanj 2006 21:58:00 | (1) komentari

*(ea):

možda je nemoguće objasniti što je ljubav ali onda definitivno znaš savršeno opisat nešto neobjašnjivo :))

» 21. siječanj 2006 11:58:00

Gledaj
Kako
Mi
Trepavice
Padaju
Na
Obraze.

Kad Ponovo Otvorim Oči, Videćeš Nebo.

Tamno i Čisto.

tamo ćeš naći sebe
ovde ćeš naći mene.



Spusti
Svoje
Usne
Do
Mojih.


Poljubi me kao da stvarno to misliš.
Poljubi me u mraku.


Zapamti me.
Zaboravi me.
Ostavi me tako.

lnk | loonah 17. siječanj 2006 1:20:00 | (0) komentari

okači me na žicu danas
da se osušim

natopili su mi osmeh
prljavim kuhinjskim sunđerom
i bacili ostatke

bio je kao neki rat, u poslednje vreme
sa previše ljudi koji pokušavaju da me iscede
ali mi je koža od neke čarobne
vrste, pa nam nije ništa

u meni divlja ironija;
našla sam svoj odgovor u završnim sekundama
sinoćnjeg pozdrava,
u varnicama svetla koje udaraju u staklo
oko pola sedam svake večeri,
u načinima na koji me pogledi guraju

nedelje prolaze i vuku dane za sobom

'uskoro', kažem

i komprimujem otkucaje srca
na normalan broj.

lnk | loonah 9. siječanj 2006 20:01:00 | (0) komentari